Eto, moji milostivi čitatelji, sedim ja tako preksinoć u kafani kod „Pustog bika“, tamo gde se skuplja sav onaj naš čestiti svet što od ranog jutra bije bitku sa državnim pečatima, sreskim pisarnicama i poreskim knjižicama.
Čovek ubledeo, uvukao vrat u onu tesnu kragnu, a pred njim tri neplaćena računa za struju i jedna poluprazna čašica rakije. Ceo život je proveo udarajući pečate s desna na levo, čekajući da ga neka partijska ili rođačka struja baci bar za stepenik više u onoj memljivoj hijerarhiji gde se plata prima u sitnišu, a poštovanje meri time koliko se duboko pokloniš načelniku kad prođe kroz hodnik.
I baš tu, za tim istim stolom, sedi i njegov bratanac, vetropir jedan koji nikada nije hteo da čeka u redu pred šalterom, niti da moli strine i ujake za državni posao.
Taj mali sedi, vrti neki telefon, kucka po nekakvoj tastaturi i priča o nekim hiljadama dolara kao da su u pitanju obične oblučice sa rečnog korita. Pita ga Žika, onako sa sumnjom u glasu, kako to priliči svakom našem čoveku koji ne veruje ničemu što nije overeno u tri primerka: „Dobro, rode, a sta radi dispecer kamiona zapravo? Da ti ne švercuješ štogod preko okeana, pa će sutra žandarmerija da nam kuca na vrata i sramoti familiju?“
Nasmeja se momak, pa mu objašnjava onim našim svakodnevnim jezikom, bez onih velikih i mutnih reči koje služe samo da zamagle pamet običnom narodu.
Kaže: „Moj tetka-Žiko, dok ti čekaš da ti načelnik odobri tri dana odmora, moj posao je da sedim u svojoj sobi, gledam u ekran i spajam ljude koji imaju robu sa ljudima koji imaju velike kamione tamo negde u Ilinoisu ili Teksasu. Ja sam ti kao neki moderni, prekomorski provodadžija, samo što ne spajam mlade i mladoženje, nego brašno, čelik i toalet papir sa kamiondžijama koji to razvoze uzduž i popreko Amerike.“
Zabezeknuo se Žika.
Za njega je kamionski dispecer zvučalo kao neka titula iz naučne fantastike ili, ne daj Bože, neka tajna špijunska organizacija koja deluje protivno našim ustavnim poretcima. Ali kad je čuo da se taj rad od kuce dispecer obavlja u sopstvenim papučama, bez šefa nad glavom koji ti broji koliko si puta otišao do toaleta i bez potrebe da se glasa za lokalnog kneza da bi zadržao stolicu, oči mu se raširiše kao ekrani tog mladog momka. Počeo Žika grozničavo da računa koliko bi onih njegovih sreskih plata stalo u samo jednu tu američku sedmicu.
Naravno, kod nas na Balkanu odmah krene sumnja. Ako komšiji ide dobro, mora da je u pitanju neka magija ili mutna rabota.
Zato se odmah pale kompjuteri, pa se traže kurs za dispecera iskustva po raznim forumima i kafanskim raspravama. Svi bi hteli preko noći, bez muke, da postanu veliki gospodari drumova. Ali, kako naš narod mudro kaže, ne može se na svadbu bez kolača, niti se može voditi posao od nekoliko stotina hiljada dolara samo zato što znate da upalite računar i kažete ‘yes’ i ‘no’. Amerika je to, moji dragi sugrađani, tamo se greške plaćaju odmah, a ne kao kod našeg sudstva gde procesi zastarevaju dok unuci ne porastu.
Zato, ako vam je dosta sreskih načelnika, sitnih činovničkih podvala i čekanja da vam život prođe u trideset kvadrata kancelarijskog mraka, vreme je da pogledate istini u oči. Nemojte slušati seoske naklapala i babe koje proriču sudbinu iz pasulja o tome kako izgleda dispecer kamiona za ameriku.
Da li je ovaj posao zaista vaša karta za slobodu ili samo još jedna šarena laža?
Nemojte nagađati na slepo. Registrujte se potpuno besplatno i pogledajte celo prvo poglavlje našeg stručnog kursa. Sami procenite, bez ikakvog troška, imate li u sebi ono što je potrebno da osvojite američko tržište iz svoje fotelje!
