Ima u našem narodu jedna strašna bolest, gora od svake groznice i promaje, a zove se: „Kako da legnem uveče kao siromah, a da se probudim ujutru kao gazda sa tri kuće i dva automobila, a da pritom nisam prstom mrdnuo“.
Ta bolest naročito hara među našom omladinom, ali bogami ne zaobilazi ni starije koji su proveli vek verujući da će im država rešiti sve životne probleme. Čim se u čaršiji pročuje da tamo neka kamionska industrija amerika deli dolare šakom i kapom, odjednom svi naši berberi, krojači, pa čak i penzionisani železničari postaju stručnjaci za američki transport.
Pita me pre neki dan komšija Panta, što drži STR radnju na ćošku: „Slušaj, bre, ti što stalno nešto piskaraš, čujem da je ta dispecer kamiona plata tolika da čovek može za godinu dana da isplati sve dugove, kupi plac na planini i još mu ostane da časti celo selo ispred zadruge? Kažu da plata dispecera u Srbiji nadmašuje plate naših najviših ministara i direktora javnih preduzeća!“
Ja ga gledam, pa se smeškam.
Znam Pantu, on bi hteo te novce, ali pod jednim uslovom, da se ne umori i da ne pokvari svoj popodnevni san koji praktikuje redovno od 1994. godine.
„Može, Panto“, kažem mu ja, „može se lepo zaraditi, lagao bih te kad bih rekao drugačije. Ali ima tu jedna mala začkoljica koju ti niko pred radnjom neće reći dok se hvali svojim uspehom. To ti se zove dispecer radno vreme. Vidiš, kad kod nas sunce seda iza naših brda i kad ti oblačiš pidžamu i spremaš se da gledaš dnevnik, u Čikagu i Njujorku tek počinje pravi pakao. Tamo kamioni kreću na puteve, brokeri zovu, gume pucaju, a sneg zavejava puteve kroz Vajoming. Ti tada moraš biti budan, bistre glave, sa telefonom zalepljenim za uvo, dok ti žena spava u susednoj sobi.“
Tu se Panta malo snuždi.
Nije njemu do nespavanja, naučio je on da je noć stvorena za odmor, a dan za lagano ispijanje kafe i kukanje na loše vreme i skupu pijacu. Naš svet misli da je dovoljno imati rođaka u Americi koji će ti poslati neki magični link, i ti si odjednom postao veliki privatnik.
Ne ide to tako, moji dragi sugrađani.
Svaki dinar, pa i onaj američki cent, ima svoje ‘zašto’ i ‘zato’. Može zarada biti visoka, može se živeti gospodski, ali samo ako čovek sedne i pošteno zagreje stolicu.
Zato je svaka ozbiljna obuka za dispecera kamiona zapravo lek protiv tih čaršijskih zabluda.
Ona te ne uči kako da postaneš milioner dok spavaš, nego kako da preživiš onaj prvi, najteži mesec na poslu kada te sa druge strane žice pritisne besni Amerikanac koji kasni sa isporukom, a ti moraš da rešiš problem mirno, staloženo i profesionalno, kao da si rođen usred Vašingtona, a ne pored naše lokalne rečice.
Nemojte verovati bajkama o lakoj zaradi, ali nemojte ni bežati od prave prilike zbog straha!
Da biste saznali kako stvarno izgleda ovaj posao, kakve su stvarne obaveze i da li se možete snaći sa američkim radnim vremenom, registrujte se besplatno i pogledajte celo prvo poglavlje kursa kako biste doneli pametnu i informisanu odluku za svoju budućnost.
